Crnogorski džezer u Parizu: Zašto je baš Jay-Z morao da kaže zašto je Janko Nilović važan?

Ime Janka Nilovića, jazz muzičara poreklom iz Crne Gore, deluje generički svima nama iz regiona, te čak i kada se ukaže na njegovu veličinu onima koji ne prate jazz to nekako nikada ne ostavi utisak. Međutim, Janko Nilović je do sada snimio desetine albuma, od kojih su neki rariteti jer su izdavani toliko često, ponekad i nekoliko albuma godišnje od kojih su neki izdavani u veoma malo tiražu, ponekad do 1000, da ih je danas veoma teško pronaći. Janko je toliko stvarao da izdavačke kuće nisu stizale sve da štampaju, a svaki album je bio drugačiji. Drugačije teme i orkestracije. Od soula jazza do balkanske muzike. Janko Nilović  već odavno živi i radi u Parizu, a njegovo ime poznato je samo onima koji su istraživali korene današnje r’n’b muzike. Hip hop, trip hop, r’n’b u danas poznatom obliku, sve su to nijanse koje Janko Nilović predstavlja još pre 20, 30, 40 godina, na nekim vinilima koji se nikada neće ni pronaći. Nije ni potrebno reći  da ovo ime predstavlja pravi izazov vinil digerima širom sveta, te se njegove ploče mogu pronaći i u Japanu, i to ne baš po pristupačnim cenama ( kruže priče da je pre nekoliko godina kolekcionar iz Srbije prodao dupli album Duška Gojkovića kolekcionaru iz Japana i za njega dobio oko 1000 evra), a da ne govorim da se ulični prodavci u Parizu, na ćošku Saint-Germain bulevara samo smeškaju na pomen ovog imena. Ali poželeli su mi sreću i ponudili mi live album album Sergea Gainsbourga, koji nikada neću prežaliti što nisam uzeo jer sam nakon toga video njegovu ćerku na tom istom bulevaru, samo par minuta kasnije.

Elem, pre nekoliko godina preslušavajući album Jay-Zja naleteo sam na već poznatu temu koja se toliko razlikovala od svega na tom albumu i svega što se može pronaći u rap instant podlogama. I klarinet koji je toliko čudan u takvoj produkciji, nešto što se ranije nije moglo čuti. To je bio Janko Nilović, i pesma D.O.A. (Death of Auto Tune), odnosno In the Space u originalnom nazivu.  I tek tada sam shvatio koliko je zapravo moderno sve što je Janko napravio, toliko godina ranije. I možda se reperi posluže instant podlogama, ali su dobro poznati portparoli muzike, ne izmišljaju je, ali je traže i govore u njeno ime kad se ona stidi. A mi toliko malo danas znamo o Janku Niloviću.

Najpoznatiji albumi su  svakako, kao tipično pariski muzičar, Paris Pop Galaxy iz 2002-ge, i pesma Paris Deauville, kao i Soul Impressions iz ’75-te, i Drug Song, funk himna u kojoj se čuje kako je nastao hip hop, koji će ga posle oživeti.

Future Islands – Singles

Elektro-rok zajebancija

Obično bih synthpop zvuk vezao za neki poluiritantni, ženskast i smoren glas, ali pevač benda Future Islands, Samuel Herring, toliko snažnim i iskrzanim rok glasom daje kontrast koji je potreban kako ovaj sastav ne bi postao samo još jedan od. I da nije njegovog glasa ne znam koliko bih se zadržao na ovom albumu. Seasons (Waiting On You), prvi singl s albuma, počinje retro sintić varijantom tipa Voyage,Voyage od Desireless, a posle upadaju bubnjevi i postaje nešto drugo tipa Chris Isaak, posle taj glas počinje da peva i onda se sve sliva u savršenu izbedelu nijansu koja se zove Sad. Bilo je dovoljno da čujem prva dva stiha pesme i to je bilo to. Spirit, druga pesma, opet isto počinje sa sint igrarijom, onda se Herringov glas pretvara u neki bas, a onda odlazi odsečnije u visine kao da peva rege, i onda shvatam da je ovo u stvari teška elektro-rok zajebancija. I onda mi se još više sviđa. Nema ništa bolje od toga kad muzičari sebe ne shvataju ozbiljno. Sve se to ovde čuje, i zato je toliko zabavno. I zato je ovo jedan od boljih snimaka koje sam čuo u poslednje vreme. Pored prva dva singla, Seasons i A dream of You and Me, izdvojio bih Doves – razigranu temu o letu, s posebno zanimljivim strofama. Ne znam na šta me sve ovo podseća, Peter Gabriel, Steve Winwood... Ali čini mi se da je ono što ih čini još zanimljivijm zapravo sloboda u kreiranju teksta. Eliptične rečenice, nabijene slikama, bez patetike i preteranog objašnjavanja koje ubija mističnost pesme.

As it breaks, the summer will wake

But the winter washed what’s left of the taste

As it breaks, the summer will warm

But the winter craved what’s lost

Crave what’s all...gone away

We've traded places times before

We were Built for making love and not for war

I’m screaming fire! Fire!

Watching from the door

I’m feeling burnt clean, under your eyes

Putting me out

                                                            

May 2014 Releases

2nd Lily Allen  Sheezus

2nd Lykke Li I Never Learn

5th Anastacia Resurrection

5th Brian Eno and Karl Hyde Someday World

9th Blondie Ghosts of Download

9th Foxes Glorious

9th Tori Amos Unrepentant Geraldines

9th Michael Jackson Xscape

13th The Black Keys Turn Blue

16th Coldplay Ghost stories

Sophie Ellis-Bextor – Wanderlust

   Ipak smo rođaci...

                                                        

Kao i uvek, slučajno sam pronašao prvi singl s ovog albuma, Young Blood, i savršeno mi je bilo jasno ko peva, iako ovo uopšte ne liči na njenu prethodnu muziku. A ipak, ne šokira. Ni traga od disko dens uobičajenih pevljivih refrena. Ceo album je pomalo oštro melanholičan, na granici dosadnog, ali, sa druge strane to, u nekim primerima, uopšte ne mora biti loše. Štaviše, Young Blood daje kombinacijom svega toga neku čudnu asocijaciju na mučno lepe balade Nicka Cavea. Sve je ovo toliko jednostavno, kao što se radilo šezdesetih, imaš muzičku pratnju, festivalsku produkciju pratećih vokala i gudača, slatkoću u glasu, i gotovo. Nema žargona u tekstovima, a opet, sve klasične fraze ne zvuče banalno. Jer je ispoštovana klasična produkcija. I to je, zapravo, cilj ovog snimka. Runaway dreamer, tipična londonska pesmica, mogla bi produkcijski da se uporedi sa nekim snimkom sa The Fall albuma Nore Jones. Verovatno najiščašenija pesma bi bila Love is a camera, ruski valcer u Londonu, s masnom garažnom bluz-rok  produkcijom u stilu Toma Waitsa. Sve ovo zajedno je plod dve muzičke struje, Sophie s jedne strane, i Eda Harcourta s druge strane, koji se potpisuje kao producent, a zajedno sa Sophie piše muziku i tekst. I njih dvoje iznose ceo album. I njih dvoje su spoj koji, ako se samo i fizički pogleda, daje plod koji je savršen balans. Mislim na ono, producent joj ludi umetnik, a ona uglađena, manekenski bela, a zapravo rokerka.

Pa, kao što je bilo na primeru Gainsbourg/Bardot. Tako i njih dvoje prave nešto što je dosta originalnije od svega što je Sophie prethodno napravila, a više ju je proslavilo. Meni će biti draga uvek, kao što većini ljudi i jeste, pogotovo jer joj glas zvuči simpatičnije nego ikad, i pogotovo otkad sam sanjao da mi je tetka, ne znam, bliži smo nekako. Sni me generalno jako istripuju. A njoj neko nek kaže da organizuje jače obezbeđenje... 

Chet Faker - Built on Glass

 Nikako fejker

Poznat po saradnji sa mladim australijancem Flumom, drugi australijanac snima svoj prvi long plej album. Sjajan spoj elektronike i soul glasa, nimalo nametljivog soul glasa. Štaviše, taj glas se u nekim pesmama pretvara u indie bas. Sve su to strane Cheta Fakera. Jer da nije tako bio bih zasićen još jednom tipičnom soul bojom koja je uvek lepa ali ne baš uvek raspoznatljiva. A zar nije to sjajno? Marvin Gaye u nekom melanholičnom  poluuspavanom izdanju. Iskreno iznemogao.

Krenuću od kraja albuma:  Cigarettes and loneliness – iskreno rendom brbljanje o nesrećnoj ljubavi i prezasićenosti u umetnosti, pronalaženju pravca. Kreće sa ...’’maybe this could be the kind of one where I sit on words’’... i završava sa ...’’love what you’ve done with my tongue?’’...  Lesson in patience je još jedna od eksperimentalnih instrumentala na albumu (zapravo i jedini intrumental, s obzirom da u Blushu kaže par reči). U svakom slučaju, jedan simpatični fristajl saksofona, wurlitzera i elektro pozadine, koji počinje rendom horskom vokalizom na temu. Rekao bih da je ovo Fakerova sirova srž, jer se kroz sve ostale pesme provlači taj zavodljivi nonšalantni  prekul umorni glas koji obara s nogu. Kao u prvoj pesmi na albumu, Release your problems, gde je on već kupio slušaoce. Pa tako nastavlja i u Talk is cheap, prvom singlu s albuma. Ali ovde priča samo da bi rekao da je pričati postalo jeftino i lako.

...You’re a mouthful

That amounts for another week on my own

Now I’m a novel made resourceful

I start a chain with my thought...

Upravo zato ovaj album ima svoju snagu, jer je soul muziku odveo dalje. Dao joj je mozak pored duše. Verovatno je ovaj citirani stih jedan od najinteligentnijih stihova u muzici u skorije vreme. I ceo album nosi intelektualnu snagu koje se, inače, ne sreće tako često sa onim zavodljivim. Ali ovde su se savršeno sreli.

Ima tu i nekih jačih, dlakavijih bitova, kao u Melt, jedinom duetu na albumu sa mladom i preslatkom Kilo Kish (obavezno je čekirati) gde se Fakerovo pevanje graniči s hip hopom, te mu daje tvrđi zvuk, kao u narednoj Gold, gde njegov polubesni polumrzovoljni glas donekle podseća na Beth Gibbons iz Portisheada. Samo, naravno, u mnogo muževnijoj nijansi.

Meni najzanimljivija bi bila verovatno 1998, ujedno i naj(melanholično)vedrija. Ne znam. Možda zbog retro elektro pozadine i savršene magle 90-tih.

Sva ova skretanja s putanje pokušaj su opisa jednog homogenog muzičkog dela. Ceo album je homogen, što je naravno rezultat rada samo jednog čoveka (Chet Faker potpisuje muziku i tekst i produkciju) i priča se o njemu u celini, ne kroz pregleda na društvenim mrežama. Chet je daleko od njih, ali daleko i od lažnih indie kategorija.

Zbog ljudi kao što je Chet Faker sam želeo da pišem. Nije mi bilo jasno kako samo Ed Sheeran može imati pametne tekstove...

Kelis - Food

34 grama života (bez milkšejka)

Puštam Kelis i čekam dobro poznati glas. Ali nemam pojma šta ću da čujem zapravo. I nije li to toliko dobro. Ne mislim na ono, ej znaš ko joj sad radi produkciju, Pharell, ne Timbaland, ma koga više briga. Nisam sad ni pogledao. A ona uvek iznenadi.  Ovaj album je hrana. Kreće Jerk Ribs i tu počinjem da shvatam: Kelis se vraća na početak. Vraća se korenima. Prljavi Sly and the Family Stone fank vajb. Organska hrana.

In Harlem, where I started to breathe

Your beat was like a soundtrack to me

I was the girl, my daddy was the world

He played the notes and keys        

He said to look for melody in everything

Klasičan, ali ne i banalan omaž ljudima koji ti čine život boljim, odrastanju i učenju. Nije banalan zbog muzike i retro produkcije, koje dosta izvlače stvar. Tekstualno, ne preterano duboko. Retro, toliko da na uzdahe na Floydu misliš na Birkin i Gainsbourga. Donekle je i Hooch u tim bojama. Gainsbourg došao u Studio 54 da muva uz Hall & Oatsa. Odlična svirka, Harlem svirka. Odličan saundtrek za neke žurke koje bi trebalo da se ponove četrdeset godina posle. Verovatno najsirovija i najoriginalnija pesma na albumu bi bila melodijski minimalna i bluz svedena Biscuits ’n’ Gravy, bluz žalopojka  u stilu Nine Simone. Ovaj tekst nikako ne ostavlja nikog ravnodušnim. I jedan je od retkih impresivnih na albumu. Najoriginalnija jer tih 5 nota na klaviru koje se uporno ponavljaju i ponavljaju predstavljaju sve ono mučno uvek teško, dok su trube snaga i borba.

Hands change like the weather, to prepare in a sweather,

Either you’ll be cold if it snows

Ceo album je u transu. Bilo u klubu, bilo mamurno jutro posle (Runner), prilično melanholično, mamurno jutro. To je sve onaj trans iz 70-tih, seksualan, opijen, prljav do bola. A toliko šaljiv zapravo. A toliko ga nema više. Tekstualno hoću još, ali dobro, u transu sam. Sve je ionako podređeno bitu i bras sekciji. Najzabavnija? Pa verovatno Hooch. Bras sekcija i izrazit bas dominiraju albumom. Za šta konkretno? Pa, neke čudne dane, proleće, jesen i ovu čudnu klimu, neke mnogo dobre žurke. A i neke sunčane doručke (Breakfast). I upravo u toj pesmi se čuje taj drveni eho u njenom glasu, vazdušast, koji  na who odzvanja, nekako nekontrolisano, skoro na granici falša, masivno. 

Kupio bih kabriolet samo da bih slušao Hooch, nosio zvoncare i išao s Willom Ferrellom na Playboy žurke.

Ideja za promociju je sjajna. Dobro, da, posle Kanyea  i promocije Yeezusa u nekoliko gradova i emitovanjem spotova po zgradama, sad, teško je to nadmašiti. Ali Kelis i ovo radi sasvim skromno i sa mnogo šarma kao i sve. Vozila se u stilizovanoj kamp kućici i prodavala hranu. Na meniju su bile pesme s njenog novog albuma. A ona zaista jeste prodavala. Pa eto, neko dobija rebarca od Kelis a mi ostali samo njen glas. I jedan simpatičan koncept. Kelis nam prodaje hranu koja nju hrani, koja ju je othranila. Jednim neposrednim ’izvoli’. 

Dev Hynes i drugari

Moja definicija modernog

Pre recimo dve godine saznao sam, preko  jednog intervjua Alexe Chung za jedan sjajan bend. Blood orange. Kliknuo sam i neko mi je čitao misli. Toliko mi je falilo tog zvuka: Sade, Prince, Terence Trent D’Arby. U paketu sa vizuelnim bilo je savršeno. Suthpin Boulevard pesma. Potom je Solange izdala Losing you (upravo Dev Hynes a.k.a. Blood Orange joj pravi pesmu), potom izlazi prva i najbolja stvar od Sky Ferreire – Everything’s embarassing.

Svu tu muziku iznosi Dev Hynes. Sve me to tako raduje. Nešto se događa s muzikom. Muzika postaje moda. Prolazi naporan period Maraja, narosa i trilera. Sve ovo je samo jedan uvod. A Dev Hynes jedan od pionira modernog zvuka koji je, na svu sreću, dobio ipak nešto pažnje. Tražio je zvuk. Čuo je jasan zvuk svojih muzičkih uticaja zajedno. Reciklaža? Ne, vizija. Čista. Kad spojiš zvuke iz glave to je vizija. A to je sve. Jer više nije važno koliko visoko ćeš da pevaš, ja tražim celokupnu atmosferu,  trans. Da me poznaješ. Onda i sad. Sve to danas hoću od muzike. Da si trejler  i saundtrek jednog perioda ali nikako neprimetna ono kao smanjim tv a ide vh1 pa to pustim uz kafu kad mi dođu drugari.

Posle toga me na ovom polju niko nije toliko oduševio do dolaska sjajnog Big Black Delta i pesme Money Rain Down. Toliko čista, toliko jasna, toliko za đusku, toliko da se svi raduju, toliko da se voziš bajsom uz nju, toliko za sve. Univerzalna poput skoro svake pesme od Talking Headsa. Toliko da me živo zanima kako bi David Byrne reagovao kad bi je čuo.

Dve stvari se događaju u pesmi. Horne koje zvuče  u uvodu potpuno minimalistički a tek posle obraćaju pažnju na pesmu i ritam, a onda opet odlaze. Kad kažem minimalistički ovde i baš mislim Górecky, Pärt minimalno. A sa druge strane, retro disko bit i bas gitara, da bas!! Koja će i Haimu dati toliko važnosti. Ma sve su to već radili mnogi. Ne znam ni što smo prestali. Ovde je to ono što čini pesmu. Iz nekog razloga sada spominjem Big Black Deltu i Haim, jer je to upravo pokret retro zvuka koja vraća bas i daje organski ritam uz koji se i te kako može igrati. Dial up DJ-evima nije više mesto u mojoj definiciji modernog. Ne znam zapravo da li je ikada i bilo.

Sada mi deluje kao da uopšte nisam obraćao pažnju na tekstove. A oko toga sam se stalno svađao s bratom. ’’Kako možeš biti toliko površan? Pesmu čini sve to zajedno.’’ Uvek bi mi odgovorio da ne znaju svi svaki jezik i da, dok ti ne dođeš do teksta, tvoja čula već odrede da li ti se nešto sviđa ili ne sviđa. I razumem ga. Ali kako ja koji sam ceo život učio da pričam mogu da kažem da me ne zanima sad to. Pa eto.

I da, kad kažem, nešto se događa s muzikom mislim konačno se stvara zvuk koji toliko volim. Mislim da me sve zajedno kao sklop pastelnih boja u spotovima, retro zvuka ranih 90-tih, izbledelog džinsa, neobuzdanih i originalnih pokreta Solange i Dev Hynesa, pokreće i šalje negde gde želim da odem. To ne mora nužno fizički postojati, to može biti uspomena na genijalnog Basquiata i njegov izbledeli džins, njegove grafite i kosu. To mesto se jednostavno zove sloboda pa kreativnost. Gde god ona bila. Za mene je u ovom slučaju ovde.