Kelis - Food

34 grama života (bez milkšejka)

Puštam Kelis i čekam dobro poznati glas. Ali nemam pojma šta ću da čujem zapravo. I nije li to toliko dobro. Ne mislim na ono, ej znaš ko joj sad radi produkciju, Pharell, ne Timbaland, ma koga više briga. Nisam sad ni pogledao. A ona uvek iznenadi.  Ovaj album je hrana. Kreće Jerk Ribs i tu počinjem da shvatam: Kelis se vraća na početak. Vraća se korenima. Prljavi Sly and the Family Stone fank vajb. Organska hrana.

In Harlem, where I started to breathe

Your beat was like a soundtrack to me

I was the girl, my daddy was the world

He played the notes and keys        

He said to look for melody in everything

Klasičan, ali ne i banalan omaž ljudima koji ti čine život boljim, odrastanju i učenju. Nije banalan zbog muzike i retro produkcije, koje dosta izvlače stvar. Tekstualno, ne preterano duboko. Retro, toliko da na uzdahe na Floydu misliš na Birkin i Gainsbourga. Donekle je i Hooch u tim bojama. Gainsbourg došao u Studio 54 da muva uz Hall & Oatsa. Odlična svirka, Harlem svirka. Odličan saundtrek za neke žurke koje bi trebalo da se ponove četrdeset godina posle. Verovatno najsirovija i najoriginalnija pesma na albumu bi bila melodijski minimalna i bluz svedena Biscuits ’n’ Gravy, bluz žalopojka  u stilu Nine Simone. Ovaj tekst nikako ne ostavlja nikog ravnodušnim. I jedan je od retkih impresivnih na albumu. Najoriginalnija jer tih 5 nota na klaviru koje se uporno ponavljaju i ponavljaju predstavljaju sve ono mučno uvek teško, dok su trube snaga i borba.

Hands change like the weather, to prepare in a sweather,

Either you’ll be cold if it snows

Ceo album je u transu. Bilo u klubu, bilo mamurno jutro posle (Runner), prilično melanholično, mamurno jutro. To je sve onaj trans iz 70-tih, seksualan, opijen, prljav do bola. A toliko šaljiv zapravo. A toliko ga nema više. Tekstualno hoću još, ali dobro, u transu sam. Sve je ionako podređeno bitu i bras sekciji. Najzabavnija? Pa verovatno Hooch. Bras sekcija i izrazit bas dominiraju albumom. Za šta konkretno? Pa, neke čudne dane, proleće, jesen i ovu čudnu klimu, neke mnogo dobre žurke. A i neke sunčane doručke (Breakfast). I upravo u toj pesmi se čuje taj drveni eho u njenom glasu, vazdušast, koji  na who odzvanja, nekako nekontrolisano, skoro na granici falša, masivno. 

Kupio bih kabriolet samo da bih slušao Hooch, nosio zvoncare i išao s Willom Ferrellom na Playboy žurke.

Ideja za promociju je sjajna. Dobro, da, posle Kanyea  i promocije Yeezusa u nekoliko gradova i emitovanjem spotova po zgradama, sad, teško je to nadmašiti. Ali Kelis i ovo radi sasvim skromno i sa mnogo šarma kao i sve. Vozila se u stilizovanoj kamp kućici i prodavala hranu. Na meniju su bile pesme s njenog novog albuma. A ona zaista jeste prodavala. Pa eto, neko dobija rebarca od Kelis a mi ostali samo njen glas. I jedan simpatičan koncept. Kelis nam prodaje hranu koja nju hrani, koja ju je othranila. Jednim neposrednim ’izvoli’.