Nikako fejker
Poznat po saradnji sa mladim australijancem Flumom, drugi
australijanac snima svoj prvi long plej album. Sjajan spoj elektronike i soul
glasa, nimalo nametljivog soul glasa. Štaviše, taj glas se u nekim pesmama
pretvara u indie bas. Sve su to strane Cheta Fakera. Jer da nije tako bio bih
zasićen još jednom tipičnom soul bojom koja je uvek lepa ali ne baš uvek
raspoznatljiva. A zar nije to sjajno? Marvin Gaye u nekom melanholičnom poluuspavanom izdanju. Iskreno iznemogao.
Krenuću od kraja albuma:
Cigarettes and loneliness –
iskreno rendom brbljanje o nesrećnoj ljubavi i prezasićenosti u umetnosti,
pronalaženju pravca. Kreće sa ...’’maybe this could be the kind of one where
I sit on words’’... i završava sa ...’’love what you’ve done with my
tongue?’’... Lesson in patience je još jedna od
eksperimentalnih instrumentala na albumu (zapravo i jedini intrumental, s
obzirom da u Blushu kaže par reči). U
svakom slučaju, jedan simpatični fristajl saksofona, wurlitzera i elektro
pozadine, koji počinje rendom horskom vokalizom na temu. Rekao bih da je ovo Fakerova
sirova srž, jer se kroz sve ostale pesme provlači taj zavodljivi
nonšalantni prekul umorni glas koji
obara s nogu. Kao u prvoj pesmi na albumu, Release
your problems, gde je on već kupio slušaoce. Pa tako nastavlja i u Talk is cheap, prvom singlu s albuma.
Ali ovde priča samo da bi rekao da je pričati postalo jeftino i lako.
...You’re a mouthful
That amounts for another week on my own
Now I’m a novel made resourceful
I start a chain with my thought...
Upravo zato ovaj album ima svoju snagu, jer je soul muziku
odveo dalje. Dao joj je mozak pored duše. Verovatno je ovaj citirani stih jedan
od najinteligentnijih stihova u muzici u skorije vreme. I ceo album nosi
intelektualnu snagu koje se, inače, ne sreće tako često sa onim zavodljivim.
Ali ovde su se savršeno sreli.
Ima tu i nekih jačih, dlakavijih bitova, kao u Melt, jedinom
duetu na albumu sa mladom i preslatkom Kilo Kish (obavezno je čekirati) gde se
Fakerovo pevanje graniči s hip hopom, te mu daje tvrđi zvuk, kao u narednoj
Gold, gde njegov polubesni polumrzovoljni glas donekle podseća na Beth Gibbons
iz Portisheada. Samo, naravno, u mnogo muževnijoj nijansi.
Meni najzanimljivija bi bila verovatno 1998, ujedno i
naj(melanholično)vedrija. Ne znam. Možda zbog retro elektro pozadine i savršene
magle 90-tih.
Sva ova skretanja s putanje pokušaj su opisa jednog
homogenog muzičkog dela. Ceo album je homogen, što je naravno rezultat rada samo jednog čoveka (Chet Faker potpisuje muziku i tekst i produkciju) i priča se o njemu u celini, ne
kroz pregleda na društvenim mrežama. Chet je daleko od njih, ali daleko i od
lažnih indie kategorija.
Zbog ljudi kao što je Chet Faker sam želeo da pišem. Nije mi
bilo jasno kako samo Ed Sheeran može imati pametne tekstove...
No comments:
Post a Comment