Ipak smo rođaci...
Kao i uvek, slučajno sam pronašao prvi singl s ovog albuma, Young Blood, i savršeno mi je bilo jasno
ko peva, iako ovo uopšte ne liči na njenu prethodnu muziku. A ipak, ne šokira.
Ni traga od disko dens uobičajenih pevljivih refrena. Ceo album je pomalo oštro
melanholičan, na granici dosadnog, ali, sa druge strane to, u nekim primerima,
uopšte ne mora biti loše. Štaviše, Young Blood daje kombinacijom svega toga
neku čudnu asocijaciju na mučno lepe balade Nicka Cavea. Sve je ovo toliko
jednostavno, kao što se radilo šezdesetih, imaš muzičku pratnju, festivalsku
produkciju pratećih vokala i gudača, slatkoću u glasu, i gotovo. Nema žargona u
tekstovima, a opet, sve klasične fraze ne zvuče banalno. Jer je ispoštovana
klasična produkcija. I to je, zapravo, cilj ovog snimka. Runaway dreamer, tipična londonska pesmica, mogla bi produkcijski
da se uporedi sa nekim snimkom sa The Fall albuma Nore Jones. Verovatno najiščašenija
pesma bi bila Love is a camera, ruski
valcer u Londonu, s masnom garažnom bluz-rok
produkcijom u stilu Toma Waitsa. Sve ovo zajedno je plod dve muzičke
struje, Sophie s jedne strane, i Eda Harcourta s druge strane, koji se
potpisuje kao producent, a zajedno sa Sophie piše muziku i tekst. I njih dvoje
iznose ceo album. I njih dvoje su spoj koji, ako se samo i fizički pogleda,
daje plod koji je savršen balans. Mislim na ono, producent joj ludi umetnik, a
ona uglađena, manekenski bela, a zapravo rokerka.
.jpg)
Pa, kao što je bilo na primeru Gainsbourg/Bardot. Tako i
njih dvoje prave nešto što je dosta originalnije od svega što je Sophie
prethodno napravila, a više ju je proslavilo. Meni će biti draga uvek, kao što
većini ljudi i jeste, pogotovo jer joj glas zvuči simpatičnije nego ikad, i
pogotovo otkad sam sanjao da mi je tetka, ne znam, bliži smo nekako. Sni me
generalno jako istripuju. A njoj neko nek kaže da organizuje jače obezbeđenje...
No comments:
Post a Comment