34 grama života (bez milkšejka)
Puštam Kelis i čekam dobro
poznati glas. Ali nemam pojma šta ću da čujem zapravo. I nije li to toliko
dobro. Ne mislim na ono, ej znaš ko joj sad radi produkciju, Pharell, ne Timbaland,
ma koga više briga. Nisam sad ni pogledao. A ona uvek iznenadi. Ovaj album je hrana. Kreće Jerk Ribs i tu počinjem da shvatam: Kelis
se vraća na početak. Vraća se korenima. Prljavi Sly and the Family Stone fank vajb.
Organska hrana.
In Harlem, where I started to
breathe
Your beat was like a soundtrack
to me
I was the girl, my daddy was the
world
He played the
notes and keys
He said to look for melody in
everything
Klasičan, ali ne i banalan omaž
ljudima koji ti čine život boljim, odrastanju i učenju. Nije banalan zbog muzike
i retro produkcije, koje dosta izvlače stvar. Tekstualno, ne preterano duboko.
Retro, toliko da na uzdahe na Floydu
misliš na Birkin i Gainsbourga. Donekle je i Hooch u tim bojama. Gainsbourg došao u Studio 54 da muva uz Hall &
Oatsa. Odlična svirka, Harlem svirka. Odličan saundtrek za neke žurke koje bi
trebalo da se ponove četrdeset godina posle. Verovatno najsirovija i najoriginalnija
pesma na albumu bi bila melodijski minimalna i bluz svedena Biscuits ’n’ Gravy, bluz žalopojka u stilu Nine Simone. Ovaj tekst nikako ne
ostavlja nikog ravnodušnim. I jedan je od retkih impresivnih na albumu. Najoriginalnija
jer tih 5 nota na klaviru koje se uporno
ponavljaju i ponavljaju predstavljaju sve ono mučno uvek teško, dok su trube
snaga i borba.
Hands change like the weather,
to prepare in a sweather,
Either you’ll be cold if it
snows
Ceo
album je u transu. Bilo u klubu, bilo mamurno jutro posle (Runner), prilično melanholično, mamurno jutro. To je sve onaj trans
iz 70-tih, seksualan, opijen, prljav do bola. A toliko šaljiv zapravo. A
toliko ga nema više. Tekstualno hoću još, ali dobro, u transu sam. Sve je
ionako podređeno bitu i bras sekciji. Najzabavnija? Pa verovatno Hooch. Bras sekcija i izrazit bas dominiraju
albumom. Za šta konkretno? Pa, neke čudne dane, proleće, jesen i ovu čudnu
klimu, neke mnogo dobre žurke. A i neke sunčane doručke (Breakfast). I upravo u toj pesmi se čuje taj drveni eho u njenom
glasu, vazdušast, koji na who odzvanja, nekako nekontrolisano,
skoro na granici falša, masivno.
Kupio bih kabriolet samo da bih slušao Hooch, nosio zvoncare i išao s Willom Ferrellom na Playboy žurke.
Kupio bih kabriolet samo da bih slušao Hooch, nosio zvoncare i išao s Willom Ferrellom na Playboy žurke.
Ideja za promociju je sjajna.
Dobro, da, posle Kanyea i promocije Yeezusa u nekoliko gradova i emitovanjem spotova po zgradama, sad, teško je to
nadmašiti. Ali Kelis i ovo radi sasvim skromno i sa mnogo šarma kao i sve.
Vozila se u stilizovanoj kamp kućici i prodavala hranu. Na meniju su bile pesme
s njenog novog albuma. A ona zaista jeste prodavala. Pa eto, neko dobija
rebarca od Kelis a mi ostali samo njen glas. I jedan simpatičan koncept. Kelis nam
prodaje hranu koja nju hrani, koja ju je othranila. Jednim neposrednim
’izvoli’.
No comments:
Post a Comment