Dev Hynes i drugari

Moja definicija modernog

Pre recimo dve godine saznao sam, preko  jednog intervjua Alexe Chung za jedan sjajan bend. Blood orange. Kliknuo sam i neko mi je čitao misli. Toliko mi je falilo tog zvuka: Sade, Prince, Terence Trent D’Arby. U paketu sa vizuelnim bilo je savršeno. Suthpin Boulevard pesma. Potom je Solange izdala Losing you (upravo Dev Hynes a.k.a. Blood Orange joj pravi pesmu), potom izlazi prva i najbolja stvar od Sky Ferreire – Everything’s embarassing.

Svu tu muziku iznosi Dev Hynes. Sve me to tako raduje. Nešto se događa s muzikom. Muzika postaje moda. Prolazi naporan period Maraja, narosa i trilera. Sve ovo je samo jedan uvod. A Dev Hynes jedan od pionira modernog zvuka koji je, na svu sreću, dobio ipak nešto pažnje. Tražio je zvuk. Čuo je jasan zvuk svojih muzičkih uticaja zajedno. Reciklaža? Ne, vizija. Čista. Kad spojiš zvuke iz glave to je vizija. A to je sve. Jer više nije važno koliko visoko ćeš da pevaš, ja tražim celokupnu atmosferu,  trans. Da me poznaješ. Onda i sad. Sve to danas hoću od muzike. Da si trejler  i saundtrek jednog perioda ali nikako neprimetna ono kao smanjim tv a ide vh1 pa to pustim uz kafu kad mi dođu drugari.

Posle toga me na ovom polju niko nije toliko oduševio do dolaska sjajnog Big Black Delta i pesme Money Rain Down. Toliko čista, toliko jasna, toliko za đusku, toliko da se svi raduju, toliko da se voziš bajsom uz nju, toliko za sve. Univerzalna poput skoro svake pesme od Talking Headsa. Toliko da me živo zanima kako bi David Byrne reagovao kad bi je čuo.

Dve stvari se događaju u pesmi. Horne koje zvuče  u uvodu potpuno minimalistički a tek posle obraćaju pažnju na pesmu i ritam, a onda opet odlaze. Kad kažem minimalistički ovde i baš mislim Górecky, Pärt minimalno. A sa druge strane, retro disko bit i bas gitara, da bas!! Koja će i Haimu dati toliko važnosti. Ma sve su to već radili mnogi. Ne znam ni što smo prestali. Ovde je to ono što čini pesmu. Iz nekog razloga sada spominjem Big Black Deltu i Haim, jer je to upravo pokret retro zvuka koja vraća bas i daje organski ritam uz koji se i te kako može igrati. Dial up DJ-evima nije više mesto u mojoj definiciji modernog. Ne znam zapravo da li je ikada i bilo.

Sada mi deluje kao da uopšte nisam obraćao pažnju na tekstove. A oko toga sam se stalno svađao s bratom. ’’Kako možeš biti toliko površan? Pesmu čini sve to zajedno.’’ Uvek bi mi odgovorio da ne znaju svi svaki jezik i da, dok ti ne dođeš do teksta, tvoja čula već odrede da li ti se nešto sviđa ili ne sviđa. I razumem ga. Ali kako ja koji sam ceo život učio da pričam mogu da kažem da me ne zanima sad to. Pa eto.

I da, kad kažem, nešto se događa s muzikom mislim konačno se stvara zvuk koji toliko volim. Mislim da me sve zajedno kao sklop pastelnih boja u spotovima, retro zvuka ranih 90-tih, izbledelog džinsa, neobuzdanih i originalnih pokreta Solange i Dev Hynesa, pokreće i šalje negde gde želim da odem. To ne mora nužno fizički postojati, to može biti uspomena na genijalnog Basquiata i njegov izbledeli džins, njegove grafite i kosu. To mesto se jednostavno zove sloboda pa kreativnost. Gde god ona bila. Za mene je u ovom slučaju ovde.